Dvadeset i osam godina samoæe, iz sobe još ne izlazim jer ne mogu da ustanem
Misli se pretapaju i boje mi se mrljaju, ne mogu da se pokrenem al ne umem da stanem
Slike života što je nekad bio moj sada živi neko drugi a to više nisam ja kao bivši legionar
Za mene nema zakona, svoj zakon ja sam pravio i sebe osudio.
Dovoljno je prošlo da mnogi me zaborave ko pamti me još uvek moraæe da umre
Na ulici sebe æu da vidim kako tražim, koga on to najbolje zna,
Al kako da se ponašam kad napolju me vide spoj i sveta
Zaboravio pravila, ne znam, još uvek iz senke život æu da gledam
Jer suviše je opasna tajna koju znam:
Jaèi sam od svega, za mene nema zakona, svoj zakon ja sam pravio i sebe osudio
Ja uvek biæu isti jer to je moja sudbina:
Sad moram opet stvar u svoje ruke da preuzimam
Jaèi sam od svega zamene nema zakona, svoj zakon ja sam pravio i sebe osudio
Ja uvek biæu isti jer to je moja sidbina:
Ja uvek biæu prvi jer tako biti mora.
Momenat slobode i deliæ zdravog razuma moram da ignorišem od sebe da ga oteram,
Dovoljno je prošlo da mozak mi se upali,
Sad moram opet stvar u svoje ruke da preuzimam,
I noæu da se kreæem jer znam da bi pobedio i posle puno godina opet sam u crnom
Jedan deo mene žali i razmišlja na ljude, ali mora biti tako kako mora da bude,
I kiša se spušta, nju jedino još volim, kad osetim niz vrat kako krza mene pere,
Al to je samo seæanje i koža mi se ježi, kad pomislim na pre kako lepo mi je bilo
U æošku u senci ja strategiju pravim i plašim se da oèi me ne odaju u mraku
Veæ dugo isti položaj i poèinjem da trnem, sreæa mise javlja sad je isto kao pre:
Jaèi sam od svega, za mene nema zakona, svoj zakon ja sam pravio i sebe osudio
Ja uvek biæu isti jer to je moja sudbina:
Sad moram opet stvar u svoje ruke da preuzimam
Jaèi sam od svega za mene nema zakona, svoj zakon ja sam pravio i sebe osudio
Ja uvek biæu isti jer to je moja sidbina:
Ja uvek biæu prvi jer tako biti mora.
Veèe luda, a razum je izgubio jer dovoljan je i postoji u život osiguraè je pregoreo
I sad sam onaj isti, slika crne senke sada vraæa me u svet,
Evo ga sad æu tiho da mu priðem, kada radi to što radi i zaslužuje da umre
Prvo ljude oko njega moraæu da poèistim, to ide mnogo lako još sam uvek onaj isti
Idem ka njemu al svinja još me ne vidi, ne sme da me èuje jer tako mi je slaðe,
Sad æu da ti priðem kao nekada u legiji, zanæeš ko još uvek može da te naðe:
Jaèi sam od svega, za mene nema zakona, svoj zakon ja sam pravio i sebe osudio
Ja uvek biæu isti jer to je moja sudbina :
Sad moram opet stvar u svoje ruke da preuzimam
Jaèi sam od svega za mene nema zakona, svoj zakon ja sam pravio i sebe osudio
Ja uvek biæu isti jer to je moja sidbina:
Ja uvek biæu prvi jer tako biti mora.

0